Закорачио је у осму деценију живота. Али казанџија и даље спретан и окретан. Своју радионицу неће напустити тако лако. Први казан ту је направио 1971. године. Након тога њих на стотине. Тако је вјештину у свом послу довео до савршенства.
"Потребно је да будеш добар токар, добар бравар, лимар, ковач, значи, сви занати у металству су саздани да то направиш ако ћеш бити неовисан од неког", рекао је Марко Петковић, казанџија.
Све то искусни казанџија учи и младе нараштаје. Дјецу са супругом није имао. Али је знање прво пренио на своје кумче, а сада преноси и на братовог унука.
"Има свега да се научи и ето учим неки занат да нешто знам у животу. Научио сам неке тако ствари, ситнице", рекао је Мирко Петковић, осмогодишњак.
"Повремено, кад има времена, послије школе долази код стрица. И ја сам тако и прије средње школе и послије долазио на праксу што ми сада пуно значи у животу", рекао је Здравко Петковић, Мирков отац.
Занати изумиру, а то није добро, прича казанџија. Каже да су добри мајстори увијек били поштовани и цијењени. Присјећа се да је он свој занат учио баш код једног таквог мајстора.
"Он је био ауторитет. Могу вам рећи Салка није био Салка, него је био институција у Дервенти. Ја се прије замажем, каже он мени – мајстор не смије бити прљав. Он нарочито четвртком, марљиво избријан", рекао је Марко Петковић, казанџија.
Тако је и Марко цијелог живота по узору на свог учитеља. Занимљиво је да из његове радионице више од пола вијека весели стројеви путују у све земље бивше Југославије. А ту у Календеровце, и технолози, често, долазе по савјет и знање старог мајстора.
