У српским крајевима и данас се понегдје каже – скупљени “С коца и конопца”. Ријеч је о веома старој изреци која се помиње и у народној и умјетничкој књижевности.
У једној народној пјесми коју је забиљежио Вук Караџић стоји: “Покупили злице и зликовце, буљумбаше с коца и конопца, те их рани сиротиња раја…” И у једном дијелу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав примјер: “У устанак се убацише некакви пробисвјети без рода и имена, балије, шокци одбјегли робијаши, људи с коца и конопца”.
Изрека је стигла чак и до правних списа, па је тако у једном дијелу Валтазара Богишића записано: “Скупљало се међу њих људи са сваке стране… што но ријеч с коца и конопца”.
Иако је ријеч о изреци која је у прошлости била веома распрострањена, а и данас се често говори, њено значење прилично је мрачно и вуче коријене из турских времена.
Наиме, све до средине 19. вијека у нашим крајевима је постојао обичај да се осуђени на смрт набијају на колац или вјешају. Ове сурове методе нарочито су примјењивали Турци над хајдуцима и виђенијим Србима. Тако се за оне који су успјели да избјегну вјешала или набијање на колац говорило да су побјегли “с ко(л)ца и конопца”. О томе је писао и наш нобеловац Иво Андрић у свом дјелу „На Дрини ћуприја“, описујући до детаља све ужасе овог вида кажњавања.
Изворно, изрека се односила на окупљање злих и покварених људи који се не либе да почине било какав злочин јер су већ осуђени за најтежа дјела. Данас, акценат је више на чињеници да је ријеч о групи различитих људи састављених/прикупљених са свих страна, без избора и критеријума.
